Krstarenje neodoljivim Uvačkim jezerom
Ovog jutra, zaputila sam se ka Uvačkom jezeru iz pravca Užica. Sa mnom su sveznalac Marko, poznati kompanjon, moj snimatelj Nemanja i mladi par iz Kine. Iskoristila sam društvo „nejtiva“ da uvežbam kako se izgovara naziv mog telefona, sve popularnijeg „kineza“ na tržištu, što je bilo ispraćeno salvama smeha. Sprijateljili smo se prethodnih dana boravka u Eko hostelu Republik, kom sam već ranije posvetila jedan blog.
Borova glava
Prvi kratak stop napravili smo na planinskom prevoju Borova glava – između Zlatibora i Zlatara. Magičan pogled na jedno jutro. Eh, da ih je bar više takvih, pomislila sam. Prelepi pejzaži koji se nižu jedan za drugim, mamili su me da zamolim Marka da zaustavi auto, međutim, to nije bilo moguće jer nas je brodić čekao na doku i to je diktiralo tempo vožnje. Ipak, jedan prizor nas je sve jednako očarao i izmamio iz auta – jato beloglavih supova u niskom letu ordiniralo je nad provalijom. Ove veličanstvene ptice nagoveštavaju da smo ušli u zonu prirodnog rezervata Uvca. 
Uvačko jezero, dragulj prirode
Već pri samom ukrcavanju, postalo mi je odmah jasno da ću zavoleti ovo jezero. Čisto, bistro, plavo, zeleno, tirkizno – ma, pravi odmor za oči! Marko otpočinje priču o nastanku jezera i upoznaje nas i sa „mlađom braćom“ Uvca – Zlatarskim i Radoinjskim jezerom. U ovu lekciju o prirodi stalo je i malo geografije, biologije, istorije i književnosti, ali pre dela s preslišavanjem šmugnula sam na pramac! I reporteri imaju dušu. Mojoj je gušt bio da nogama sečem talas. Ostala sam tamo sve do naredne stanice – ulaza u Ledenu pećinu.
Ledena pećina
Mokre nogavice avanturistkinje i doslovni smrz u Ledenoj pećini, bili su novi povod za šale na moj račun. Ali drhtavica me je napustila čim sam ugledala prelepe pećinske ukrase!
Pećina zapravo nije dobila ime zbog niske temperature, kako sam isprva mislila, već zbog ukrasa od kvarca, koji se presijava i nalikuje ledenim brežuljcima. Odaje u unutrašnjosti pećine „uređene“ su kao po narudžbini nekog otkačenog dizajnera enterijera – svaka je različita, a od jedne do druge vode uski prolazi sa preprekama u vidu stalaktita i stalagnita. Osećala sam se kao da u igrici prelazim iz jednog nivoa u drugi.
Na visećim ukrasima raspoznavali smo lica, prava likovna dela nastala pod kičicom vrhunske umetnice – Majke prirode! A onda je Marko pozvao celu grupu da ugasi sva osvetljenja unutar najveće prostorije. Tako sam saznala, jednom za svagda, šta znači mrkli mrak i „ne vidi se prst pred okom“. Srećom, eksperiment nije potrajao, pa smo sa svetiljkama polako krenuli ka izlazu.
Sabirajući utiske iz obilaska pećine i fotkajući orlove i supove koji su nas posmatrali s obala, stigli smo do nove tačke iskrcavanja, od koje je sledio najuzbudljiviji hajking poduhvat – osvajanje tri različita vrha nad kanjonom Uvca – i poseta vidikovcima među kojima je tesan i težak izbor za najlepši. Ovo je fotka pogleda s jednog od njih...
Ukratko, poseta Uvcu preporuka je za svakog ko želi u jednom danu da ostane bez teksta bar pet puta. Ne preterujem. U onom kraju, iza svake krivine čeka vas novo (prijatno) iznenađenje.
Toplo preporučujem ovu turu! Rezervišite je putem linka: https://bit.ly/2J8UxUR
Prethodno pogledajte video-zapise i uverite se u istinitost mojih reči: https://www.youtube.com/watch?v=-Gck8jT6TZE