Kosovo I Metohija – potpuno jedinstveno iskustvo putovanja

Autor: Jelena Stefanović

Kada bi neki ljudi znali koliko kulturnog blaga krije Kosovo i Metohija, odmah bi otkazali sve aranžmane za Rim, Pariz ili Beč. Još kada bi bili svesni da je u medijima samo podignuta bespotrebna prašina i da su na Kosovu kao turisti potpuno bezbedni - gde bi bio kraj atrakcijama koje tamo čekaju.
Iako su čak četiri objekta UNESKO-vi spomenici kulture, premalo pažnje turista je skrenuto na ovo područje. A zaslužuje vašu pažnju i da ste zaljubljenik u slikarstvo ili istoriju, ili da ste vernik i volite da vidite mesta koja su važna za pravoslavlje.
Ne zaboravimo da posetimo Kosovo i Metohiju i damo ovoj destinaciji zasluženo mesto u našim foto albumima sa putovanja.
Put sa turističkom agencijom Magelan ka Kosovu i Metohiji otpočeo je sa posetom manastirima Žiča i Studenica. Istoriju monumentalne, jarko crvne Žiče otkrili smo kroz kratki film koji su nam domaćini pustili u priprati, a potom su nam pokazali sve važne detalje i ispričali nam koju zanimljivu priču više. Naprimer, saznali smo odakle je Sveti Sava posmatrao liturgije.
Imanje Žiče je predivno uređeno, toliko da sam od više saputnika čula komentar da bi mogli ceo dan ostati.
Studenica, ništa manje raskošna spolja, a unutra – prava umetnička galerija fresaka, iza kojih se kriju brojne priče i simboli. Ovde smo se prvi put upoznali sa vizantijskom plavom, bojom vrednom zlata, kažu jedan litar vizantijske plave vredeo je kilogram zlata. Kažu i da je tu boju teško dobiti, još teže iskopirati, a ono okom vidljivo jeste da je postojana i kraljevski elegantna. Nakon što smo videli mali muzej koji čuva vrednosti kao što je prsten Stefana Prvovenčanog i nakon osveženja rumenim jabukama ovog manastira produžili smo dalje, na ručak. U tradicionalnoj kolibi, Čakmara, čekao nas je specijalitet od kog smo bili siti satima. Naime, domaćini su nam pripremili teletinu i jagnjetinu ispod sača. Meso je bilo toliko dobro spremljeno da se topilo u ustima.
Put ka Kosovu zahtevao je i prelazak granice. Kako smo je prešli i oni koji su do tada dremali sada su širom otvorenih očiju posmatrali predele kroz koje smo prelazili, kako bi bar dobili instant dojam kako žive ljudi u ovom delu Balkana. Istina, potpunu sliku smo stvorili tek kad smo u naredna dva dana otišli južnije od Kosovske Mitrovice.
Prava, domaćinska dobrodošlica nam je priređena u hotelu. Poslužili su nas domaćom rakijom, pićem dobrodošlice, a samo osoblje bilo je izuzetno ljubazno. Moja enegrična grupa nije želela odmor – želela je da od Kosova vidi što više, pa smo čim smo ostavili stvari pošli u šetnju severnom Kosovskom Mitrovicom i to baš u momentu kada je zalazilo sunce. To nam je priuštilo spektakularan pogled na čitav grad sa vidikovca kod novoizgrađene crkve Svetog Dimitrija. Iako je bilo kasno, dobili smo i priliku da u nju zavirimo. Ono što je ostavilo utisak na mene i moje saputnike jeste da je u ovoj crkvi freskoslikarstvo bilo prilično inovativno i moderno, mnogima se to nije dopalo naspram onog što smo videli u Studenici.
Nakon uživanja u pogledu na čitav grad spustili smo se do mosta koji razdvaja srpski i albanski deo grada. Mi najhrabriji smo na svoju volju prošetali i kroz albanski. Imali smo osećaj kao da smo u dva različita grada, najviše zbog jezika koji su govorili prolaznici.
Posle večernje šetnje, dočekala nas je izvrsna večera – piletina na kosovski način u hotelskom restoranu sa etno ambijentom i dekorom od drveta.
Sutradan smo poranili, nestrpljivi da vidimo ono što je bilo u programu za taj dan. Put kraj Prokletija nas je doveo do Pećke patrijaršije. Manastir je smešten u prirodno izuzetno lepoj i pomalo divljoj okolini i krajnje je neobične arhitekture. Zapravo, iz iste priprate se ulazi u tri potpuno različite crkve. Ljubazna i nasmejana monahinja nas je pričom sprovela kroz sve tri crkve, ali i kroz četvrtu koja ima zasebni ulaz. Od naše domaćice imali smo priliku i da saznamo kako žive monahinje i sa kakvim se problemima suočavaju svaki put kada dolazi patrijarh.
Sledeći manastir bio je Visoki Dečani, manastir koji čuva mošti Stefana Dečanskog, lozu  Nemanjića oslikano na jednom od većih zidova, koji nosi titulu najvišeg manastira, a na čijim portalima zatičete duh Italjine, odnosno italijanskih skluptora koji su bili dovedeni da budu deo gradnje ovog manastira pre 7 vekova. Osim izuzetne umetničke, istorijske i religiozne strane u ovom manastiru oduševila nas je i srdačnost domaćina koji su se toplo ispričali sa nama.
Velika Hoča, jedna od najvećih srpskih enklava na Kosovu i Metohiji, ali i mesto poznato po vrhunskom vinu, bila je destinacija za naš ručak. U vinici Petrović domaćini su se svakog trenutka starali da nam ništa ne zafali. Njihovo gostoprimstvo i iskreni osmesi su nešto izuzetno, nešto što se ne zaboravlja tek tako. Poslužili su nam i njihovo vino, sproveli su nas kroz enklavu, gde smo videli neke od brojnih crkvica, ali i lokalce koji su nas srdačno pozdravljali kao da smo im nove komšije.
Iz Velike Hoče, srpskog mesta, došli smo u Prizren, mesto gde prema podacima lokalnog sveštenika živi svega 25 Srba. Isti sveštenik nam je ispričao potrensnu priču o stradanju naših svetinja u ovom gradu. Uvek je dobro ne biti u neznanju, ali neke priče koje čujemo na putovanjima nose gorak ukus.
U povratku ka autobusu kupili smo trileće, poslasticu koju ne treba propustiti kada dođete na Kosovo. Sigurno nije moglo osladiti ili olakšati priču koju smo čuli, ali je bilo izvrsno nakon manastirske večere koja nas je dočekala u Dušanovom konaku manastira Arhangeli.

 Poslednjeg jutra putovanja, sprovedeni smo kroz ostatke manastira Arhangeli. Ovaj manastir podigao je car Dušan, pre više od decenije je zapaljen, a danas čeka obnovu.
Ostatak sunčanog jutra smo proveli u šarmantnom Prizrenu. Centar je u sav u kaldrmi, izgleda kao mala kopija Skadarlije, kameni mostovi mu daju romantičnu notu, a drveće je „obučeno“ u heklane radove. Nakon kafe i izvrsnog bureka, produžili smo ka Gračanici.
Gračanica je manastir koji ne treba da vide samo religiozni, ovaj manastir je prava umetnička galerija, dodala bih najnaprednija galerija vremena u kom je oslikavana. Mora da su izuzetni majstori oslikali ovaj manastir, a i bili su dobri poznavaoci Biblije i kao što se pisci igraju rečima, oni su se igrali oslikavanjem ovog manastira što je dalo kao rezultat mnoštvo simbolike i dubine zidovima ove svete građevine.
Dalje na putu čekala nas je Ulpiana, grad cara Trajana, zaostavština antičkog perioda na ovim prostorima. Iako je sve lepo uređeno, složili smo se da ne može da se takmiči sa našim Viminaciumom. No, valjalo je videti i ovo, i čuti od našeg vodiča nešto više i o tom periodu istorije.
Zapravo, ovaj antički grad smešten je neposredno pred Prištine, tako da do naše sledeće stanice nije bilo mnogo vožnje. Nakon živopisnog Prirena, taj grad nas je razočarao, no treba videti i ovaj grad i osetiti život u njemu. Sigurno vas neće oduševiti u pogledu arhitekture, pomalo je i prljav, ali za potpuniju sliku o životu na Kosovu ga treba posetiti.
Godina u srpskoj istoriji koju niko ne zaboravlja, pa čak i da mu je istorija u školi loše išla je 1389.. Upravo spomenik čuvenoj Kosovskoj bitici na Gazimestanu je bilo sledeće odredište. Ovde smo kroz priču o junaštvu odali počast našim precima. Popeli smo se i na vrh kule-spomenika i osmotrili čitava polja, pokušavajući da prizovemo slike kako je to tada izgledalo.
Ipak, kada smo videli kako Turci čuvaju svoju istoriju od zaborava, pomalo smo se postideli stanja u kom je Gazimestan. Naime, nedaleko od spomenika našim borcima je Muratovo turbe, najstariji otomanski spomenik na Balkanu i prvobitno počivalište sultana Murata. Turci su isfinansirali prelepi vrt i savremeni muzej sa izuzetnim kustosom. Primetno smo bili razočarani zašto naši preci nemaju ovako nešto.
Nakon ovog malog razočarenja, produžili smo na ručak u etno kompleks Banov Do, izuzetno uređen u duhu narodne tradicije, sa interesantnim detaljima i „debelim hladom“ za uživanje u ručku i vinu.
Kao jagodica na vrhu torte, za kraj ture nas je dočekala Petrova crkva u Novom Pazaru koju smo propustili u dolasku. No, to nije bilo važno jer smo je sada videli po noći, kada je čini mi dobila poseban sjaj dok je ponosna i savremeno osvetljena na vrhu uzbrdice. Sveštenik nas je upoznao bolje sa ovom crkvom i saznali smo da je to jedna od naših najstarijih crkvava (9.vek), kao i da je jedinstvena po tome što je jedina oblika bazilike, a bila je i svedok brojnih istorijskih događaja za vreme Nemanjića.
Prepuni utisaka, priča koje čekamo da podelimo sa dragim ljudima, a i spremni na to da postanemo ambasadori stava da je na Kosovo potpuno bezbedno otići kao turista, vratili smo se kućama. Ovo putovanje je nešto što svako ko voli autentična putovanja treba da doživi.
 

Program putovanja možete pogledati OVDE