Dubočka pećina i vlaški običaj - Rusaljke
Selo Duboka, petnaestak kilometara udaljeno od centra Kučeva (Braničevski okrug), osim istoimene pećine i vodopada, čuva i narodni običaj od davnina koji se obeležava uoči praznika Duhova, Svete Trojice.
Speleološki objekat
Skrivena u obroncima Homoljskih planina nalazi se Dubočka pećina. "Ulazak u pećinu leži po visoko i izlazi na vidik tek kad se, na pedeset do šeset metara, ispred nje dođe, izgleda pak kao neko mračno i veoma jezivo ždrelo, razjapljeno posred sure krečne stene, koja se uspravno kao zid i visoko ispravila. Ulasku se mora pristupati veoma pažljivo pa i to samo s desne strane duboko u krš užljebljenog korita ponorskog, koje na niže zjapi, i u kome se krha pećinska Ponor reka". Ovo je opis koji navodi Vladimir Karić u opširnoj knjizi "Srbija - opis zemlje, naroda i države" iz 1887.godine. Prvo terensko istraživanje i njenu kartografiju, skicu i plan je načinio naš veliki geograf Jovan Cvijić.
Spomenik prirode, sačinjen od tri kanala (Glavni, Glinoviti i Rusaljkin) je najveći pećinski objekat opštine Kučevo, i time obogaćuje turističku-speleološku ponudu ovog kraja. Pogodan je za sve posetice prvih 100 metara, dokle dopire svetlost sunca kroz njen impresivni ulaz, dok za svaki dalji obilazak radi bezbednosti potreban je dobro opremljen i obučen speleološki vodič. Istraživanje celog pećinskog kanala je prava avantura za one hrabre i smele koji žele da istraže manje poznatu prirodu istočne Srbije.
Dubočka pećina, iliti Gaura Mare, je pećina obavijena velom tajni, nadaleko čuvena zahvaljujući vlaškim običajima, ali i narodnim legendama. Prema narodnom predanju, nekada davno je u njoj živeo zmaj Zvižd. On nije bljuvao vatru, već je čuvao znanje, obitavao između svetova i bio čuvar Rusaljki. Pri izlasku iz pećine bi strahovito ispuštao zvuke koji su zvučali na snažan zvižduk, koji bi donosio vetar i od kog bi se potresala sva okolna brda. I dan danas se očuvao naziv za ovu oblast, Zvižd, ali je dokazano da je taj zvuk zapravo košava sa Dunava. U njoj nije samo boravio zmaj, već je zaista bila stanište za neolitskog čoveka, ali i sklonište za narod koji je njenim kanalima dolazio do Dunava, spašavajući se od turskog zuluma.
Pošto je povremeno hidrološki aktivna, njen obilazak nije moguć nakon velikih kiša i snegova, jer nabuja Ponorska reka, koja se uliva u mističnu Dubočku reku. Pećina nije prebogata pećinskim nakitom, kao što je naprimer Ceremošnja, jer da bi se formirao 1 cm stalaktita potrebno je da prođe 100 godina u posebnim klimatskim i geološkim uslovima.
Mistična je iz razloga što njen tok, po vlaškom verovanju, pomaže pokojnicima da im duša ne ostane žedna i zarobljena između dva sveta. Voda olakšava taj prelaz, te se iz tog razloga preko reke postavlja drvena greda, ukrašena svećama, cvećem, belim platnom, a uvezana crvenim koncem. Na obližnjem drvetu se okači umrlica koja tu stoji 7 godina. Ovim običajem, imena pomane, se ukazuje poštovanje prema pokojniku olakšavajući mu nesnađeni prelazak u novi svet.
Priča o kultu mrtvih se nastavlja narodnim običajem Rusalje - praznikom na Duhove, Svete Trojice. Gorepomenuti Vladimir Karić u istoimenoj knjizi objašnjava ovaj praznik: "Narod iz okoline iskuplja se u ovu pećinu na Biljani petak, veseli se i bira među devojkama kraljice, koje će se o Trojicama, na tamošnjem saboru a uz svirku karabaša moliti Rusalijama, da dižu iz nesvesti žensku čeljad, koju ova boljka toga dana snađe". Biljani petak je prvi petak nakon Belih poklada (nedelja kojom otpočinje 50 dana Vaskršnjeg posta), dok su rusalije, rusalke vilinska bića iz slovenske mitologije (duše umrlih mladih neudatih devojaka koje su se nesrećom utopile u vodi, a koje na površinu izlaze na Duhove, 50 dana nakon Vaskrsa).
Kletva padanja u trans potiče od davnina zbog jedne ljubavi, kada su na homoljskim obroncima živele dve kraljice, Planinka i Zlatinka. Zaljubljene u istog mladića, otpočele su rat, a jedna od njih umirući je tiho izgovorila da dabogda žene padale doveka na Svetu Trojicu na ovom mestu. Narednih godina kada bi se oglasio pastirski rog, Dubočani bi se upućivali na mesto pored reke na pomen kraljici, te bi žene padale u trans.
Samo bi jedna, Rusaljka, ostvarila vezu i komunicirala sa svetom mrtvih, mrmljajući prenosila poruke i proricala. Oko nje bi tri devojke i tri momka formirala kolo noseći jatagan (duge noževe), upaljene sveće, vezu pelina i bele rade, i naravno venac belog luka, tako je štiteći od zlih duhova. Kroz podsvest nju prati zvuk karabaša i leutara koji bi zasvirao prastaru i žalosnu melodiju rusalja. Starije žene bi devojku pridržavale dok traje ritual, jer dok se ona tako trza i bacaka, halucinira, gubi svesnost i vezu sa živim svetom. Ne oseća čak ni ubod igle, ali zato duhovnim očima vidi ono što drugi ne vide. Nakon buđenja, oživljenu bi je umivali vodom iz Dubočke reke, a Rusaljka se ničega ne bi sećala, samo bi osećala vrtoglavicu i iscrpljenost.
Zajedničkom igrom u kolu sa ostalima bi se vraćala u svet živih. Otresiti igrački koraci, udarci nogom od pod, karakteristični za vlaške igre, simbolizuju teranje i pročišćenje od zlih sila.
Slikoviti prikaz ove priče možete pogledati u koreografiji Dubočke kraljice u izvedbi Nacionalnog ansambla "Kolo".
Tekst napisala Todorović Jana
Spomenik prirode, sačinjen od tri kanala (Glavni, Glinoviti i Rusaljkin) je najveći pećinski objekat opštine Kučevo, i time obogaćuje turističku-speleološku ponudu ovog kraja. Pogodan je za sve posetice prvih 100 metara, dokle dopire svetlost sunca kroz njen impresivni ulaz, dok za svaki dalji obilazak radi bezbednosti potreban je dobro opremljen i obučen speleološki vodič. Istraživanje celog pećinskog kanala je prava avantura za one hrabre i smele koji žele da istraže manje poznatu prirodu istočne Srbije.
Misterija jedne pećine
Da je Homoljski kraj misteriozan, nalazimo i u knjizi "Kosingas" Aleksandra Tešića, gde se uoči Kosovskog boja kosingas Gavrilo i Kraljević Marko zavlače po Uomolju tražeći Hromog Dabu, zlog gospodara psećoglavih ratnika.Dubočka pećina, iliti Gaura Mare, je pećina obavijena velom tajni, nadaleko čuvena zahvaljujući vlaškim običajima, ali i narodnim legendama. Prema narodnom predanju, nekada davno je u njoj živeo zmaj Zvižd. On nije bljuvao vatru, već je čuvao znanje, obitavao između svetova i bio čuvar Rusaljki. Pri izlasku iz pećine bi strahovito ispuštao zvuke koji su zvučali na snažan zvižduk, koji bi donosio vetar i od kog bi se potresala sva okolna brda. I dan danas se očuvao naziv za ovu oblast, Zvižd, ali je dokazano da je taj zvuk zapravo košava sa Dunava. U njoj nije samo boravio zmaj, već je zaista bila stanište za neolitskog čoveka, ali i sklonište za narod koji je njenim kanalima dolazio do Dunava, spašavajući se od turskog zuluma.
Pošto je povremeno hidrološki aktivna, njen obilazak nije moguć nakon velikih kiša i snegova, jer nabuja Ponorska reka, koja se uliva u mističnu Dubočku reku. Pećina nije prebogata pećinskim nakitom, kao što je naprimer Ceremošnja, jer da bi se formirao 1 cm stalaktita potrebno je da prođe 100 godina u posebnim klimatskim i geološkim uslovima.
Mistična je iz razloga što njen tok, po vlaškom verovanju, pomaže pokojnicima da im duša ne ostane žedna i zarobljena između dva sveta. Voda olakšava taj prelaz, te se iz tog razloga preko reke postavlja drvena greda, ukrašena svećama, cvećem, belim platnom, a uvezana crvenim koncem. Na obližnjem drvetu se okači umrlica koja tu stoji 7 godina. Ovim običajem, imena pomane, se ukazuje poštovanje prema pokojniku olakšavajući mu nesnađeni prelazak u novi svet.
Rusaljke - Dubočke kraljice
Priča o kultu mrtvih se nastavlja narodnim običajem Rusalje - praznikom na Duhove, Svete Trojice. Gorepomenuti Vladimir Karić u istoimenoj knjizi objašnjava ovaj praznik: "Narod iz okoline iskuplja se u ovu pećinu na Biljani petak, veseli se i bira među devojkama kraljice, koje će se o Trojicama, na tamošnjem saboru a uz svirku karabaša moliti Rusalijama, da dižu iz nesvesti žensku čeljad, koju ova boljka toga dana snađe". Biljani petak je prvi petak nakon Belih poklada (nedelja kojom otpočinje 50 dana Vaskršnjeg posta), dok su rusalije, rusalke vilinska bića iz slovenske mitologije (duše umrlih mladih neudatih devojaka koje su se nesrećom utopile u vodi, a koje na površinu izlaze na Duhove, 50 dana nakon Vaskrsa).
Kletva padanja u trans potiče od davnina zbog jedne ljubavi, kada su na homoljskim obroncima živele dve kraljice, Planinka i Zlatinka. Zaljubljene u istog mladića, otpočele su rat, a jedna od njih umirući je tiho izgovorila da dabogda žene padale doveka na Svetu Trojicu na ovom mestu. Narednih godina kada bi se oglasio pastirski rog, Dubočani bi se upućivali na mesto pored reke na pomen kraljici, te bi žene padale u trans.
Samo bi jedna, Rusaljka, ostvarila vezu i komunicirala sa svetom mrtvih, mrmljajući prenosila poruke i proricala. Oko nje bi tri devojke i tri momka formirala kolo noseći jatagan (duge noževe), upaljene sveće, vezu pelina i bele rade, i naravno venac belog luka, tako je štiteći od zlih duhova. Kroz podsvest nju prati zvuk karabaša i leutara koji bi zasvirao prastaru i žalosnu melodiju rusalja. Starije žene bi devojku pridržavale dok traje ritual, jer dok se ona tako trza i bacaka, halucinira, gubi svesnost i vezu sa živim svetom. Ne oseća čak ni ubod igle, ali zato duhovnim očima vidi ono što drugi ne vide. Nakon buđenja, oživljenu bi je umivali vodom iz Dubočke reke, a Rusaljka se ničega ne bi sećala, samo bi osećala vrtoglavicu i iscrpljenost.
Zajedničkom igrom u kolu sa ostalima bi se vraćala u svet živih. Otresiti igrački koraci, udarci nogom od pod, karakteristični za vlaške igre, simbolizuju teranje i pročišćenje od zlih sila.
Slikoviti prikaz ove priče možete pogledati u koreografiji Dubočke kraljice u izvedbi Nacionalnog ansambla "Kolo".
Tekst napisala Todorović Jana