Bajkovita plovidba vojvođanskom ravnicom

Autor: Jelena Stefanović

Ako ste mislili da su bajke rezervisane samo za one plave krvi – onda ste se prevarili. Bajke, pre samo vek, dva bile su rezervisane i za članove porodice Dunđerski, kojoj su pripadala dva od tri dvorca (mađ. kaštela) koja su nas čekala na ovom izletu. Naravno, kada se krene na ovaj izlet treba isključiti očekivanje da će vas sačekati nešto poput Diznijevog zamka, ovde se radi  o skromnijim, ali vrlo ljupkim zadnjima koja nas vode u život bogatih ljudi 19. i 20. veka. Njihovi životi bili su vrlo zanimljivi i uzbudljivi, toliko da dok sam slušala vodiča mi se činilo  da ne želim da priča prestane.
Na početku bajkovite putešestvije dočekao nas je kaštel Ečka. Nekadašnja luksuzna lovačka kuća na čijem otvaranju pre dva veka je prisustvovalo preko 300 elitnih zvanica. Dvorac je  očuvao luksuznu notu, reklo bi se najviše jer je privatizovan i nije zapušten, za razliku od nekih drugih dvoraca u Vojvodini. Danas je ovo hotel u kojem mogu uživati svi hedonisti i ljubitelji mira.
Pored kaštela je smeštena stara crkva, čiji toranj viri dok se boravi u lepom vrtu kaštela i tako upotpunjava bajkovitost predela.
Inače, postoje zanimljive priče vezane za boravak čuvenog Franca Ferdinanda baš u ovom mestu, povod mu je bio lov, ali tu priču će vam bolje preneti turistički vodiči.
Zamak koji je podignut da bi zasenio kraljevski, bio je naša druga odrednica. Radi se o dvorcu Fantast, smeštenom u nepreglednim vojvođanskim poljima, okružen prirodnim hladom koji prave nekadašnji vrtovi. Ovo zdanje mirne bele boje podigao je Bogdan Dunđerski, iako ne postoje zvanični dokazi, kažu da je rađen po njegovoj zamisli i inspiraciji koju je dobio sa putovanja po Evropi. Svakako, pomogao mu je u osmišljavanju i naš veliki slikar Uroš Predić, Bogdanov najbolji prijatelj.
Oduševila me je i mala kapela, fascinantni pogled sa vidikovca na vrhu najviše kule, mir u hladovini parka sa pogledom na dvorac, nekadašnji saloni, ali i mala ergela na kojoj sam imala priliku da na kratko uživam u jahanju. Nažalost, danas ergela nije ni približno ono što je nekada bila. Kažu, za Bogdanovog života, ova ergela brojala je 1400 grla rasnih konja. No, na kraju, svakako je lepo videti ove plemenite životinje i provesti malo vremena sa njima. Dame koje još uvek veruju u bajke u Fantastu mogu pronaći bar dvorac i konja, a princ će valjda već naići. J
Kao što rekoh, bili smo u prilici i da posetimo malu kapelu, koju je takođe podigao Bogdan Dunđerski. Kapela je nažalost opljačkana i dosta dela Uroša Predića je nestalo, ali ono što je ostalo je dovoljno lepo da okupi pažnju ljubitelja slikarstva.
Inače u samoj kapeli počiva Bogdan Dunđerski, a ko je osim njega tu trebalo da bude sahranjen je zanimljiva priča sa kojom će vas dočekati kustosi.
Još jedan interesantan kutak ovog zdanja je i nekadašnji bazen, koji danas stoji prazan, pa deluje kao kakav ostatak nekih antičkih ruševina.
Uputili smo se dalje vrlo zadovoljni obilaskom ovog nekadašnjeg dvorca, a današnjeg malog hotela i restorana.
Poslednja bajkovita lokacija na izletu bio je dvorac Dunđerski u Kulpinu. Ovaj svojevrstan elegantni dragulj, koji je dosta poslužio filmskim kadrovima, nažalost je u prilično lošem stanju. Ipak, meni i mojim saputnicima to nije smetalo i pokvarilo doživljaj, ponekada putovanja treba da nam budu i opomena: da nas osveste kakvo blago imamo i da treba čuvati dobre stvari od zaborava i propadanja. Sprovedeni smo kroz uzbuljivu priču o njegovom postanku i njegovim vlasnicima, ali i kroz prostorije u kojima je izložen prefinjeni nameštaj iz 20. veka.
Iako sama nisam imala očekivanje da mi to može biti zanimljivo, veoma mi je bilo lepo i u poseti Muzeja poljoprivrede koja se nalazi u nekadašnjim pomoćnim objektima ovog dvorca. Kustoskinja nam je na prigodan i uzbudljiv način približila značenje eksponata, ali njihovu simboliku koja zapravo leži u tome koliko je porodici Dunđerski bila važna poljoprivreda. Lepa Vojvodina i jeste pravo plodno područje za poljoprivredu, dovoljno kaže pošalica da ako u njenu zemlju bacite i dugme – nešto će nići. Srećnici su bili Dunđerski da su njihovi posedi baš u Vojvodini bili.
Za kraj, sa glavom još uvek u oblacima gde su bile bajke, seli smo na prijatni ručak u debeloj hladovini vojvođanskog salaša. Saputnici su veselo razmenjivali utiske, čuli su se zvuci kuckanja čaša punih kvalitetnog vina, čuo se smeh, ali i zvuci zadovoljstva na prvi zalogaj izvanredne hrane. Zadovoljstvo je bilo u vazduhu, a mirni osmesi na krajičku usana.
Može li se od jednog subotnjeg dana tražiti više?

Program za ovu turu možete pogledati OVDE